Ovo je površna analiza.

Potrebno je npr provjeriti koji je to dosadašnji stepen iskorišćenosti sredstava iz pristupni fondova koje su npr Srbija, BiH, ili pak i Turska iskoristile? Zbog čega nije više iskorišteno? Zato što i kod ovih sredstava postoji konkurencija a kod nas ljudi jednostavno nisu u stanju prvo da smisle, a onda da pripreme kvalitetne projekte. Dalji koraci su i implementacija, što predstavlja još veći problem. Konačno, jedan od problema kod pristupnih fondova predstavljaju i vrste projekata koji se finansiraju, tj. mnogi projekti ne rješavaju suštinska ili goruća pitanja već manje važne probleme koji u ovom momentu nisu aktuelni a i na trenutnom stepenu društva njihovo rješavanje je mnogo otežano i u odnosu na druge prioritete nema smisla i predstavlja rasipanje energije.
Prema informacijama o kojima raspolažem od ljudi iz Turske, a koje nisam provjerio - njihov problem sa pristupnim fondovima je u tome što u nekim oblastima uplaćuju više nego što dobijaju zbog jače konkursencije sa zapada.

Dalje, mi govorimo o pristupnim fondovima, ali jednog dana kada se pristupi, nakon nekog vremena prestaju pristupni fondovi i može se konkurisati samo zajedničkim regularnim fondovima. A zar vi mislite da će tada Srbija moći ravnopravno da konkuriše bilo kojoj jačoj partnerskoj zemlji EU? Naše institucije i kapaciteti su toliko slabi i perspektive su tako loše da vrlo teško zamisliti da će Srbija moći da dobije neki projekat u odnosu na Austriju ili Njemačku ili Francusku ili Belgiju kada te zemlje već sada imaju prilično napredne projektne, naučne, infrastrukturne i druge kapacitete koji im daju neospornu prednost pred konkurencijom.

Sve u svemu da bi neko napisao ovakav članak i mogao da tvrdi ovako nešto potrebno je da se dosta više udubi u problematiku i raspolaže realnim ciframa a ne paušalnim procjenama, kako nam je autor ponudio.

Cilj EU je bio i ostao – neokolonijalizam. Sve ostalo je samo lepo upakovana prica za naivne. Ako nekome to jos nije jasno, ne verujem da ce mu ikada i biti jasno. Projekat “EU integracija” je veoma dobro osmisljen nacin za preuzimanje kontrole i crpljenje resursa novih clanica. Citav mehanizam je doveden do perfekcije, a najvazniji instrument za sprovodnjenje ciljeva je bankarski sistem kojim se nove clanice dovode u duznicko ropstvo. Autor nam kaze koliko ce Bugarska dobiti “besplatnih” sredstava iz struktirnih fondova, ali bilo bi dobro kada bi nam autor rekao i koliko je Bugarska dobila tih besplatnih sredstava ukupno do sada, a onda da nam objasni kako je moguce da se tolika sredstva uloze a da prosecni Bugarin i dalje ima prosecnu platu od 300 evra? Ako je u EU uspostavljen slobodni protok radne snage, roba i kapitala, kako je onda moguce da su razlike u platama 1:10 ili 1:15 ? Zasto se nemacka autoindustrija ne preseli u Bugarsku i time godisnje ustedi milijarde evra? Zasto je Madjarska prakticno bankrotirala iako je ona medju prvima primljena u EU? Zasto nam autor ne navede podatak kolika je ukupna zaduzenost Madjarske, koliko iznosi samo godisnja kamata na taj dug, i na koji nacin Madjarska placa tu kamatu? I isto pitanje kao kod Bugarske: kako je moguce da prosecni Madjar prima deset ili petnaest puta manju platu od jednog Nemca, Danca, Holandjanina itd.? Autor bi nam mogao reci i podatak kolika su ukupna dugovanja svih drzava bivseg istocnog bloka, koliko iznosi samo kamata na taj dug, i onda da nam objasni kako se otplacuje taj dug ako je trgovinski bilans u tim drzavama i dalje negativan? Kakva je magija tu u pitanju?

EU je kao giljotina. Prema tome, nikad nije kasno da se tamo stigne. Najbolje bi bilo da kasnimo toliko dugo dok se ona ne raspadne sama od sebe.

Pa Nemačka je u EU da bi se oprala od predhodnog vremena, to je neka vrsta njenog novog identiteta, a takođe, kroz EU ostvaruje stare aspiracije koje je nekoć pokušala ostvariti silom. Švajcarska s druge strane ima za cilj da što više profitira - za vreme njene neutralnosti tokom drugog rata dosta se kapitala iz trećeg rajkha slilo u njene sefove. Ostale članice unije su uglavnom drugorazsredni i trećerazredni. Srbija je na toj skali jedna obična učmala korumpirana kasaba nastanjena lenjim koji se povinuju palanačkom mentalitetu. Po koji izuzetak teško bilo šta može da promeni. Vreme je u Srbiji stalo negde sredinom osamdesetih, a pri tome se standard srozao ispod praga pukog preživljavanja. Nacionalni ponos je nula, patriotizam je nula, samosvesnost je nula, sposobnost da se iskaže sopstveni gnev je nula. Srbi su u komatoznom stanju obezbeđenom dodatnom anestezijom. Gangsteri raskrčmljuju, "političari" koordiniraju, a tzv. druga srbija u sopstvenom slepilu i jugonostalgičnom kriziranju za proćerdanom mladošću bahato i bezobzirno podržavaju te "procese" kao nešto savršeno i Bogom dano. Rezultat - skori nestanak Srbije kao geografskog pojma sa bilo koje bitne mape. Biološki, Srbija je mrtvac koji pravi svoje poslednje refleksne korake.

Izgleda da su Grci neobavešteno ušli u Uniju i nisu iskoristili ovu povoljnost.

Konačno se našao ekspert koji je genijalno rešio najveći problem Srbije, gubitka puta bez alternative (učlanjenja u EU).
Isti je dao formulu za pretvaranje Srbije u raj na zemlji i bez EU.
Po njemu treba samo izgraditi pravnu državu i modernu ekonomiju, tj. preći na proizvodne i tehnološke evropske standarde.
Moram priznati da je autor majstorski ukomponirao u svoj kratki tekst celi niz besmislica, koje ne želim uopšte osporavati.

Htedoh da napisem komentar, ali Sanitarni inspektor, Sava T i Spetsnaz su me preduhitrili.
Stoga potpisujem njihove komentare kao svoje (da ne kazem i vecinu drugih).

Slažem sa sa komentatorima koji tvrde da je analiza (ako se analizom može nazvati) površna.
Prvo, svako društvo ima svoju dinamiku razvoja koja je sistemska karakteristika na koju je teško, ako ne i nemoguće, uticati. Pokušaj promene sistemskih karakteristika jednog društva pre dovodi do lomova nego do stizanja do stanja na višem nivou razvoja. Sve razvijene države su to iskusile i uspešne su pratile svoju dinamiku razvoja (jer se niko nije mešao) i uspele su u tome (neke više neke manje).
Drugo, troškovi kašnjenja su sporni jer kada govorimo o kašnjenju možemo ponekad da razmislimo i o dobitima od kašnjenja. Dobit je pokazana vitalnost sistema da se odupre nametanju dinamike razvoja koja nekom drugom odgovara i dovođenja našeg društva u stanje koje, opet, nekom drugom odgovara. Na primeru zemalja koje su u EU ušle 2004. i 2007. vidimo da i nije tako loše pomalo kasniti jer imamo neplaniranu dobit da vidimo kako su se drugi proveli i da sistemske ambicije malo ohladimo i da trezni sagledamo sve razloge za i protiv EU. Čini mi se da se stvari kreću u pravcu toga da treba da ohladimo EUntuzijazam i da se više oslonimo na svoje snage, odnosno da se manemo EU hohštapleraja da postoji "besplatan ručak" (fondovi EU) a sve račune plaćaju svi građani Srbije.
Kada bi se sve stavilo na tas (koristi, štete i troškovi) bojim se da bi rezultat bio poražavajući i da bi smo se bezlternativnog puta momentalno odrekli.
Pošto je analiza složena (zahteva uzimanje u obzir velikog broja faktora i veoma specifična znanja iz raznih oblasti za šta mi nemamo kapaciteta - sa časnim izuzecima) mi smo realno u situaciji domorodačkog plemena kod koga su došli beli osvajači i koji nude đinđuve i ogledalca plemenskim poglavicama (našim političarima) a zauzvrat traže teritorije koje se ne koriste (a ne koriste se jer na tom nivou razvoja nema ni potrebe da se koriste a ako se daju drugome potpuno se sprečava bilo kakava organski razvoj tih zajednica.

Znači da će najpre da uđe Kosovo. Nema statusnih problema, bar ih ne vidi 90% članica te Unije.



Posebno Island ima jaku ekonmiju, zasnovanu na dve grane: ribarstvu i bankarstvu. Ovo drugo otišlo..
Zbilja, na kojoj planeti živi autor ovog teskta?

Poštovane kolege, evo par napomena.
Prvo, Nemačka nije ula u EU zbog budžetske pomoći, već zbog mogućnosti korišćenja velikog evropskog tržišta i pripreme njenog ponovnog ujedinjenja.
Drugo, nema "besplatnog ručka", međutim svaka država i konfederalna zajednica ima redistrubutivnu funkciju, u cilju veće kohezije i političke stabilnosti.
Treće, tačno je da se značajan procenat razvojne pomoći ne iskoristi, zato koristim u tekstu izraze "opredeljena" ili podrška "na raspolaganju". Kvalitetnije administracije više iskoriste, nema tu ništa novo.
Četvrto, Grčka nije u dugovima zbog nedostatka razvojne pomoći, već zbog višedecenijskog neuravnoteženog budžeta (tekući prihodi i rashodi). Pomoć EU za otplatu dugova u iznosu od 110 milijardi evra nema veze sa strukturnih fondovima i u formi je zajma, tako da će Grci nju morati uredno da otplate.
Peto, Island je decenijama deo evropskog ekonomskog prostora, sa društvenim proizvodom nekoliko puta većim od Srbije.
Nikola Jovanović, urednik periodike "Izazovi evropskih integracija"

Kako je autor glavni urednik periodike "Izazovi evropskih integracija", dakle profesionalni prodavač EU magle, to je moja gruba kritika u prethodnom komentaru bila neopravdana, jer on piše samo ono za što je plaćen.
Iz teksta proizlazi simptomatičan zaključak da su i EU propagandisti izgubili nadu za prijem u članstvo, te da sada sa predstavnicima vlasti pripremaju tzv. izlaznu strategiju.
Medjutim autoru zameram što u svom odgovoru na komentare, pokušava nama komentatorima na NSPM saitu, i dalje prodati rog pod sveću.
Iako sam u prethodnom komentaru napisao da neću njegove nebuloze komentirati, osvrnut ću se na jednu korigiranu u odgovoru na komentare.
Tvrdnju kako nerazvijene članice dobijaju iz EU budžeta podršku od više stotina milijardi EURO, sada autor korigira u toliko da je ista na "raspolaganju", te da onaj koji ima bolju administraciju iskoristi više dotacija, što je atak na zdravi razum čitaoca.
Razvijene (bogatije) EU članice utvrdjuju uslove za korištenje razvojnih fondova tako, da siromašne članice nemaju mogućnost iste koristiti, jer moraju participirati u finansiranju projekata koji ne stvaraju dobit, već dalje troškove, dok u budžet moraju platiti keš.
U jednom prethodnom komentaru sam objasnio kako to funcioniše sa postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, a sada ću navesti primer sa vetroelektranama.
Izgradnja i puštanje u pogon najveće vetroelektrane (kupljenoj u Njemačkoj) stoji oko dva miliona EURO i pola od toga dotira EU. Proizvodnja jednog kilovata struje u hidroelektrani stoji pet EURO centa, dok se jedan kilovat proizveden u vetroelektrani otkupljuje po subvencioniranim cenama od dest EURO centa (razliku od pet centa plaća država).
Dakle država Srbija bi u suštini dotirala njemačkog proizvodjača vetroelektrana, a sama bi imala eventualno čistiji zrak (a njeni gradjani prazniji želudac).
Tekstovi kakav je napisao autor su prava stvar za nezavisne i slobodne medije kao što je dnevni list Blic, ali na ovom saitu "ne piju vodu".

BB je usao u samu sustinu problema, nemoguce je napraviti jedinstven ekonomski prostor ako ne postoji jedinstvena fiskalna politika, a do jedinstvene fiskalne politike u EU ili nikada nece doci, ili ce doci ali ce ona biti tako postavljena da konzervira postojece odnose. Bogati ce postajati sve bogatiji a siromasni sve siromasniji, a onda ce se, verovatno, uvesti neka minimalna plata ili socijala za istocnoevropsku sirotinju.

Ne moze postojati jedinstven ekonomski prostor a da ne postoji jedinstven sistem subvencionisanja. U tom pogledu je za nas najvaznija poljoprivreda, sa jedne strane nam se “kao” daje sansa da izvozimo u EU, a sa druge stane ne mozemo da izvozimo jer je poljoprivredna proizvodnja u EU masovno subvencionisana. Pitanje kontrole ECB i bankarskog sistema je takodje od presudnog znacaja, a kao sto znamo po tom pitanju male zemlje se nista ne pitaju.

Dok postoje nezavisne drzave, one svoju privredu mogu da brane putem svoje carinske politike i putem kursa valute, i tako sprecavaju odliv kapitala, ali kada predjete na zajednicku valutu i kada izgubite suverenitet nad carinskom politikom – onda drzave nemaju nacina za odbranu svoje privrede. Velika je PODVALA da je za grcku dramu najveci krivac budzetski deficit. Ne, Grcka je propala zbog nemogucnosti sprecavanja odliva kapitala po svim osnovama, a najvise zbog velikog trgovinskog deficita koji se postepeno transformisao u ogromni platni deficit. Kada udjete u monetarnu i carinsku uniju onda je vasa privreda osudjena na lagano umiranje jer dolazi do jednosmernog odliva kapitala od siromasnih ka bogatim drzavama. U tom pogledu je skoro potpuno svejedno da li ste presli na evro ili imate fiksni devizni kurs, i jedno i drugo nepovratno razara privredu. Autor kaze da ce Grci morati da otplate svoj dug, ali trebalo bi da je svima jasno da je taj dug matematicki nemoguce otplatiti bez nove emisije evra. Samo godisnja kamata na njihov dug ce iznositi ne manje od 20 mld evra godisnje.

@ Početnik
Zaključujem da imaš interes da se upoznaš sa što više tekstova, da bi donio vlastiti sud o stvari, što je bez sumnje ispravan pristup.
Dakle moj kometar je objavljen uz tekst Dejana Mirovića "EU protiv srpske gradjevinske industrije".
Kao "znatiželjnog početnika na NSPM" uputio bih te da se upoznaš sa intervjuom Dž. Selentea o SEK-i i mojim autorskim tekstom "EU utopija" (nalaze se u arhivi NSPM).

Članice Evropske unije nemaju zajedničku ekonomsku politiku, socijalnu politiku, fiskalnu politiku, energetsku politiku, spoljnu politiku, nemaju ni zajedničku monetarnu politiku jer se samo 16 od 27 zemalja nalazi u evro zoni. U čemu se onda sastoji ta evropska integracija? Nije valjda da se sve svelo na one propise o krastavcima i merdevinama?